Тел./Факс: 037/3552 083, 037/ 3552 vrticzupa@opentelekom.rs

Историјат

Прича о „Нашој радости“ у Жупи започела је пре 90 година, заслугом ентузијаста који су својим ангажовањем развијали и градили систем друштвене бриге о деци у Александровцу.

Женска подружина Александровац
Женска подружина Александровац

Почеци организоване бриге о деци предшколског узраста у нашем граду везују се за Женску подружину и Соколско друштво. Подружина Женског друштва, као саставни део Београдског женског друштва, основана је августа 1910. године, на иницијативу Наталија Браловић. Пензионисана учитељица и председница крушевачког Кола српских сестара, она је била иницијатор оснивања првих забавишта у нашем округу, како у Крушевцу, тако и у Александровцу и Брусу. Женску подружину у Александровцу су основале Стојка Минић, Роса Милосављевић, Перка Агатоновић, Косара Стамболић, Стамена Ћоћић, Стојанка Ивковић и Станија Поповић. Желеле су да раде на просвећивању жена а нарочито, на просвећивању женске омладине. Са тим циљем основале су Женску занатску школу, а 1926. године и Домаћичку школу. Својим прилозима, чланарином, организовањем хуманитарних забава и концерата ово удружења изградило је зграде за обе школе, са учионичким, кухињским и другим пратећим простором. Кроз њих су пролазиле генерације девојака које су у њима добијале опште образовање, али се и оспособљавале за различите занате и за практичан и породични живот.

Соколци и соколице са учитељем  Животом Стојковићeм
Соколци и соколице са учитељем Животом Стојковићeм

Соколско спортско друштво у Александровцу је основано између 1926. и 1928. године. Своје активности је реализовало у пространој згради Соколане која се налазила изнад тадашње Женске занатске школе. Рад са предшколском децом је по први пут био посебно организован у оквиру овог друштва. Са њима је радио учитељ Живота Стојковић и приликом бројних наступа Соколаца представљали су се својим играма и они.

Прва стручна васпитачица, забавиља, како су се тада звале, била је Љубинка Звекић-Павлов, из Елемира у Војводини. Oна је имала завршену забавитељску школу и, као и већина забавиља, које су радиле у већим градовима Србије, дошла је из Војводине, где у то време постоји 80-годишња традиција у раду дечјих забавишта, као и школа за забавиље. Њу је Министарство просвете Краљевине Југославије послало 1929. године на рад у Крушевац, а затим у Александровац, где је радила од 1936. до 1938. године. Тада је са њом радио учитељ Милутин Алексић. Након њеног одласка, рад у забавишту је наставила такође квалификована забавиља чије је само презиме остало забележено – Церовић.

Својим несебичним, свестраним и плодоносним радом трајни печат у нашој средину оставили су Милутин и Јованка Андрејић. Почели су да раде у Основној школи 1934. године, где је Милутин убрзо био постављен за управитеља а две године касније, и за просветног референта жупског среза. Законом о народним школама из 1929. забавишта званично постају саставни део школског система, чиме се стварају повољнији услови за развој предшколских установа. Године 1935. у Александровцу се отварило прво Забавиште, највише захваљујући напорима Милутина и Јованке Андрејић, који су наставили иницијативу коју је раније покренула Наталија Браловић. Забавиште је почело да ради у посебној згради, ђачкој соби, у којој су некада становали ученици из удаљених села. Ова малена зграда изграђена је половином 19. века, и налазила се у близини тадашње основне школе.

Прва стручна васпитачица, забавиља, како су се тада звале, била је Љубинка Звекић-Павлов, из Елемира у Војводини. Oна је имала завршену забавитељску школу и, као и већина забавиља, које су радиле у већим градовима Србије, дошла је из Војводине, где у то време постоји 80-годишња традиција у раду дечјих забавишта, као и школа за забавиље. Њу је Министарство просвете Краљевине Југославије послало 1929. године на рад у Крушевац, а затим у Александровац, где је радила од 1936. до 1938. године. Тада је са њом радио учитељ Милутин Алексић. Након њеног одласка, рад у забавишту је наставила такође квалификована забавиља чије је само презиме остало забележено – Церовић. 

На почетку, забавиште је окупљало 40 до 50деце узраста од пе тдо седам година из Александровца и околних насеља – Кожетина, Стараца, Поповца… Деца су боравила у Забавишту од 8 до 12 часова, ужину су доносила од куће. Према сећању тадашњих полазника, највише времена је посвећивано игри, песми, гимнастици, рецитовању, усвајању хигијенских навика, а често су организовани и излети.

Светомир, Д. Томић, просветни радник, у својој књизи “Деца Жупе – Преко осамдесет година друштвене бриге о деци”, забележио је драгоцена сећања Жупљања који су у годинама пре Другог светског рата похађали забавиште – Милорада и Живорада Бекрића, Мије Милића, Наде Милић, Јована Московљевића, Милана Марића. Према њиховом сећању, забавиште у Александровцу је радило и пре њихове генерације, у одељењу једне мале зграде, ђачке собе, која се налазила изнад објекта школе. У суседству Основне школе, која се налазила у тадашњој Расинској улици (данас Улица 29. новембра, простор око данашњег Војног одсека) налазила се Женска занатска школа а на брду изнад обе школе монтажна зграда Соколане. Сећају се да су се играли, цртали, певали, да су учили да плету мале корпице. Девојчице су училе да плету, везу и крпе… Деца су тада била преплаћена на дечји часопис „Зорица”, у коме су објављивани и прилози из александровачког Забавишта.Забавише је у овом простору радило до 1941, када је простор уступљен за мензу избеглицама из Словеније. Тада је прешло у просторије Женске занатске школе, где је са децом радила Милица Волентић, квалификована забавиља, и сама избеглица из Битоља. Забавиште су похађала и деца из словеначких породица, које су биле смештене по кућама у граду. Радсеповременоодвијаоинасловеначком језику. Током рата, долазило је до честих прекида у раду. Тих година, од 1942-1944. у забавишту радила и забавиља Параскева Ј. Ристић.

Након тог периода, тек 1957. године отвара се прва послератна предшколска установа, названа Дечје забавиште.

Прва васпитачица била је Милић Душанка, која је имала завршену васпитачку школу. Радила је са једном групом деце у приватној згради у Улуци 29. новембра (данас кућа Стефановића). Број деце сестално повећавао, у једном тренутку их је било око 40, и те просторије нису више биле довољне за тај број деце. Зато је наредне године Забавиште премештено у зграду у којој се тада налазио Народниуниверзитет, у просторије „Друштва Партизан” (део некадашње кафане „Џамбас“). Са децом је тада радила учитељица Гордана Угринић, а затим Јелена Лела Марковић. Након њеног одласка са децом ради учитељица Оливера Вилимоновић, а после ње почиње да ради Миланка Кнежевић, тада такође учитељица. Забавиште 1962. сели у једну од зграда Пољопривредне школе, а 1965. поново враћа у зграду Женске занатске школе (данашњи Војни одсек).

У улици Јаше Петровића, 1967. године је изграђена наменска зграда за Дечије забавиште (данас зграда полицијске станице).

Број деце се стално повећавао, тако да је проширивање капацитета постало неопходно. Уз подршку Републичке заједнице дечје заштите, прављена је нова зграда у Болничкој улици, у кругу тадашњег Школског центра „9. мај”, данашње Средње школе „Свети Трифун”. Установа је почела са радом у новој згради 1.9.1978. у саставу Основне школе “Александар Алексић Аца”, а 1979. године Дечја установа “Наша радост” је постала самостална радна организација.

Већина фотографије потиче  из архиве наше  установе. Са нама су поделили своје успомене и фотографије Миланка Кнежевић, Милена Зајић, Злата Благојевић, Милица Максимовић и Бранислава Сауловић, на чему смо им неизмерно захвални. Захваљујемо се и особљу Завичајног музеја Жупе на помоћи да сачувамо од заборава причу о нашим почецима.